Vitamin B17 suzbija razvoj kancera

Pojava raka predstavlja manifestaciju nekog nedostatka u organizmu, tačnije nedostatak vitamina B17. Pojašnjavajući ovu tvrdnju, mr Edvard Grifin, američki autor knjige “Svet bez raka”, poziva se na biohemičara dr Ernesta Krebsa, koji je još 50-tih godina prošlog veka u San Francisku otkrio da se iza zloćudne bolesti krije nedostatak ove neophodne komponente u ishrani. Reč je o jedinjenju koje se u prirodi javlja kod više od 1.200 vrsta jestivih biljaka,  koje su dostupne u svakom delu sveta. Jedinjenje se pretežno nalazi u semenkama kajsije, trešnje, breskve, šljive, badema, u kukuruzu, semenu lana, prosu… Nakon nekoliko godina istraživanja dr Krebs je uspeo da izoluje novi vitamin, kome je dao ime laetril, vitamin B17. Vitaminom B17 bavili su se brojni naučni timovi. Dok su godine prolazile, mnogi su bili ubeđeni da je Krebs konačno otkrio nešto što je moglo da kontroliše sve kancere. On tada nije ni mogao da pretpostavi kakav će odjek imati njegovo otkriće. Pošto nisu bile u mogućnosti da patentiraju ili dobiju ekskluzivna prava na vitamin, farmaceutske multinacionalne kompanije su krenule u žestoki propagandni napad na vitamin B17. U SAD je američka Administracija za ishranu i lekove (FDA) pokušala da uvede striktne regulative da bi zabranila vitamin B17 na više od 18 godina. Mnogi oboleli su se, međutim, u beznađu bolesti ipak odlučivali da se ogluše o zabrane lekara i počinjali su da uzimaju preparate. Nakon određenog vremena, oporavljeni su se vraćali normalnim aktivnostima i životu, tako da postoje mnogobrojna svedočenja izlečenih pacijenata koji potvrđuju efikasnost vitamina B17. Borba biohemičara Krebsa – da se ovaj prirodni lek protiv raka zvanično prihvati, trajala je u periodu od pedesetih do sedamdesetih godina prošlog veka. Bila je to borba entuzijasta – lekara, biohemičara i nekih novinara da se objasni da je rak, zapravo samo jedna avitaminoza, hronični poremećaj metabolizma izazvan nedostatkom u ishrani. Grifin ističe da su mnoge svetske kulture potvrdile uspešnost vitaminske terapije leatrila, odnosno amigdalina, kako se B17 još naziva. Navodi primere naroda smeštenog između Pakistana, Indije i Kine. Bez obzira na siromaštvo, njihovo pravo bogatsvo je zdravlje, dugovečnost i vitalnost. U ovim krajevima ljudi hranu obogaćuju jezgrima od kajsija. Od semenki iz koštica presuju hranljivo ulje, i koriste ga ne samo za hranu, već i za spoljašnju upotrebu. Osim toga, u obilnim količinama koriste povrće, heljdu, proso, seme lucerke, proklijale mahunarke i razne druge sitne plodove i ređe ovčji sir, mleko i jaja. Tako da su oni sa vitaminom B17, snabdeveni svakodnevno. Narod Hunza živi na planinama severnog Pakistana, ima ih oko 87.000, a posebni su po tome što žive prosečno sto godina, ali mnogi od njih bez problema dožive i 120. Pojedinci su živeli i 160 godina. Retko su bolesni, ne znaju šta su to tumori, vrlo mladoliko izgledaju, a njihove žene rađaju i sa 65 godina. Kupaju se u ledenoj vodi, čak ako je ispod nule. Jedu samo ono što uzgoje. Za njih međuobroka nema, samo doručak i ručak. Mnogo hodaju, čak 15 do 20 kilometara dnevno. Meso jedu izuzetno retko, dva puta godišnje pojedu malo jagnjetine ili piletine. Takođe, mnogo se smeju. Jedan deo godine u trajanju između dva i četiri meseca ne jedu ništa već piju samo sok od sušenih kajsija. To je kod njih tradicija od davnina koju strogo poštuju, a odvija se u doba godine kad voće još nije zrelo. I lekari kažu da su upravo način njihove ishrane i periodi gladovanja zaslužni za dobro zdravlje i dugovečnost. Naime, navika konzumiranja velike količine kajsija možda je upravo zaslužna u zaštiti od tumora. Semenke kajsije bogate su B-17 vitaminom koji deluje antikancerogeno, a oni od semenki prave ulje. No, reč je o izuzetno malim dozama, koje mogu biti opasne po život ako se pretera. Tamo je čak stvar prestiža koja porodica ima više stabala kajsije na svojoj zemlji. Ovo nije usamljeni primer, već je karakteristično i za Himalaje, Aljasku, kao i sve druge izolovane narode koji konzumiraju hranu siromašnu saharidima, ali zato bogatu biljnim proteinima, mineralima i vitaminima, među kojima posebno prednjači vitamin B17. Njihova ishrana je 200 puta bogatija ovim vitaminom u odnosu na razvijeni svet. U ovaj zabačeni raj stigao je tim lekara 1922 godine i o tome je napisao članak priznati britanski hirurg Rober Mc Carrison, stanovnike tih predela stalno su posećivale razne grupe lekara iz celog sveta. Amilgadin, odnosno vitamin B17, prvobitno je otkriven u gorkom bademu, ima ga i u košticama jabuke, kruške, breskve, nektarine, bobu, indijskom orahu. da bi se kasnije ispostavilo da ga najviše ima u bobičastom voću u divljim kupinama, trešnjama, ribizlama. U manjim količinama nalazi se u dudu, grožđu, dunji, jagodama, malini, ječmu, sočivu, crvenom pasulju, mahunarkama. Ipak, najveća koncentracija je u semenkama kajsije. Ono što ovaj vitamin izdvaja od drugih,  je benzaldehid, koji se sastoji od jednog molekula hidrocijanida i dva molekula glukoze. Prva dva molekula su otrovni elementi, ali u kombinaciji sa molekulima glukoze nemaju toksično delovanje. U kontaktu sa enzimom beta- glukozidazom, kojeg ima svuda u ljudskom telu, ali najviše u ćelijama raka, dolazi do oslobađanja benzaldehida i cijanida. S obzirom na to da ćelije raka za svoj rast i razvoj koriste glukozu, unosom vitamina B17 one apsorbuju ne samo ovaj specifičan šećer, već i toksične molekule i tako izumiru. Vitamin B17 se koristi i u preventivne svrhe, ali konzumiranje, zbog specifičnog sastava mora biti kontrolisano. Najveće količine organizam dobija unosom sirove ili mlade prirodne hrane, ni umereno kuvanje ili druga vrsta obrade hrane neće uništiti amigdalin. Vitaminski preparati, odnosno suplementi, nikako ne treba da se uzimaju bez konsultacije sa lekarom, suplementima ne može da se zameni raznovrsna i pravilna ishrana, pa je velika greška ako se izbegava voće i povrće, a onda sve to pokuša da se nadoknadi suplementima, jer se tu nalaze u prečišćenom i koncentrovanom obliku, zbog čega preterivanje može imati neželjene posledice. Pojačan interes za vitaminom B17 počeo je da stiže i od više naučnih timova koji su se bavili mehanizmom proširenja tumora. Dr Dean Burk, dugoročni direktor NCI – Nacionalnog instituta za ispitavanje raka u SAD, izjavio je da Vitamin B17 predstavlja najefikasniju materiju za kontrolu raka koju je tokom čitavog razdoblja svoje profesionalne karijere sreo. Na egipatskim papirusima se još pre 5.000 godina pominje upotreba aqua amygdaloruma za tretman nekih vrsta tumora kože. Hemičar Bon (Bohn) otkrio je još 1802. godine da tokom destilacije vode od gorkih badema biva oslobođena hidrocijanična kiselina. Uskoro su mnogi istraživači pokazali interesovanje za analizu tog ekstrakta i tako su prvi put Robiquet i Boutron izolovali belu kristalnu supstancu i nazvali je AMYGDALIN (od lat. amygdala = badem ). Vitamin B17 ili terapiju laetrilom koriste neke bolnice u Meksiku, koje kancer leče ishranom. Ove bolnice u skoro 100 odsto slučajeva postižu stopu oporavka kod mlađih slučajeva – lokalizovanih tumora, odnosno, kancera. Kako ćelije raka za svoj enormni rast zahtevaju veliku potrošnju energije, a energiju crpe preko glukoze, unosom vitamina B17 one će apsorbovati molekul glukoze, a zahvaljujući prisustvu enzima beta-glukozida, oslobađaju molekule. Važno je reći i to da se ne sme preterati u jedenju semenki. Oboleli od kancera badem iz koštice trebaju prvo dobro sažvakati, a ne gutati. FDA preporučuje da se ne jede više od 6 koštica kajsije u toku jednog sata, jer može doći do toksične reakcije. Preporučuje se da dnevna doza može biti do 70 koštica na dan. Mnogi ljudi sa kancerom uzimaju za terapijski učinak oko 15 koštica dnevno. Genralano uzima se jedna koštica na svakih 2,5 kg težine dnevno. Doktor Krebs preporučuje 30-do 35 dnevno. Oboleli od raka tokom dana bi trebali uzimati jednu do dve semenke na sat, no najbolji rezultati postižu se konzumiranjem 3-5 semenki svakih sat vremena tokom dana. Dok je za preventivu dovoljno je redovno  jesti hranu bogatu vitaminom B17. Na primer, pojedete li dnevno tri jabuke s košticama, snabdećete organizam dovoljnom količinom B17 za dnevne potrebe. SAMO UZIMANJEM VITAMINA B17 u suštini NIŠTA se NE MOŽE POSTIĆI, AKO SE ISTOVREMENO I DRUGI NEOPHODNI ELEMENTI U ORGANIZMU NE DOVEDU U METABOLIČKI BALANS jer svi biohemijski procesi u organizmu su medjuzavisni. Da bi vitamini delovali mora biti dovoljno lučenja enzima koji te vitamine razgrađuju i sprovode u sva tkiva. Da bi se enzimi lučili u dovoljnoj meri moraju biti stimulisani nekim drugim hranjivim sastojcima, koji se, takođe, moraju uneti u organizam. Ceo ovaj sistem je kompleksan, kompatibilan i prirodno definisan. Svako narušavanje svega što je prirodna ljudska hrana, proizvodi lančanu reakciju.

O autoru