Lekovito gladovanje

U  ISTORIJI  ČOVEČANSTVA Postoji  na  hiljade  primera  da  su  se  ljudi

uzdržavali   od   hrane   radi   duhovnog  savršenstva   i   izlečenja   od   teških   oboljenja.

U najdrevnijim spisima ljudske civilizacije mudraci su zaključili da je  čovek  sazdan

od  energija,  koje  se   nalaze   u  određenim

proporcijama    i stvaraju   informaciono-energet-

sku   harmoniju. Kada se naruši ta harmonija nastaje   bolest.   Svaka   bolest

tumačila  se  gubitkom   ili   viškom  određene  energije.

Leonardo  da  Vinči  je upozorio:

„Treba  shvatiti  sta je  čovek,  sta je  život,  sta je zdravlje,

kako  ih  ravnoteža  i  usaglašavanje održava,  a  njihov

međusobni  razdor uništava.”  Iz   Vasione   koja   nas   okružuje   neprekidno   dospevaju

razna  zračenja,  koja  svojom  energijom  izobličavaju   ili  ja­

čaju   čovekove   spoljašnje   manifestacije.

Povezano  s  osobenosšću  zračenja  prostora

Sunca, Meseca, planeta,  Kosmosa, ciklusima  godišnjih doba u religioznom  obliku hiljadama godina čovečanstvo  primenjuje   uzdržavanje,  apstinenciju od hrane ili post. Odavno se uvidelo se  da  postovi apstinencija od hrane blagotvorno  utiče  na

telo.  Ugledni ljudi  Persije  i  Sparte

morali su  u  dužim  intervalima  da  se  uzdržavaju

od  hrane  i pića.  Kod drevnih naroda broj  obroka  hrane bio je

ograničen  na  dva  obroka  dnevno.  Persijanci  su  se,  prema

Herodotu,  zadovoljavali jednim  obrokom  dnevno.   Sokrat  je   nazivao  varvarima

ljude  koji  su jeli  više  od  dva  puta  dnevno.  Sve  do  srednjeg

veka  uzimanje  hrane  dva  puta  dnevno  bila je  obična  pojava.

Znameniti  i  duhovno  nadareni  ljudi  svih  vremena

su  se   tokom  dana  zadovoljavali  sa  dva,  a  više

puta  čak  i jednim  obrokom  dnevno.

Isus  Hrist  preporučivao  je  ljudima  gladovanje  radi   Či­

šćenja   svesti   i   izlečenja  tela.

Vratite  se  u  svoj  dom  i  postite  u  samoći  i  neka vas niko

ne  vidi  kako  postite.  Postite  sve  dok  vas  Veljzevul   i  sve

kvarno  ne  napuste,  i  svi  Anđeli  naše  Majke  Zemlje  doći  će

da  vam  služe.  Jer  Ja  vam  govorim  istinski,  dok  ne  postite  –

nećete  se  osloboditi  od  vlasti  satane  i  svih  bolesti,  koje  od

njega  potiču.    Poznavalac  drevnog  sveta  Herodot  pri  opisivanju  Egipta  govorio je:

„Egipćani,  najzdraviji  od  svih  smrtnika,  svakog  meseca

po  tri  dana  čistili  su  organizam  pomoću  sredstava  za  po­

vraćanje  i  primenom  klistira,  smatrajući  da  čovek  sve boles­

ti  dobija  hranom”.

Otac  medicine  –  Hipokrat,  napisao je:

„Ako  telo  nije očišćeno,  što  ga  više hraniš  više  mu štete

nanosiš  “.  U   kulminaciji   bolesti,   kada   nastanu   krize,   radi   po­

boljšanja  stanja  bolesnika  on  je  savetovao  da  se  ne  uzima

hrana.

Mnogi  drevni  lekari  primenjivali  su  apstinenciju od hrane  u  lekovite  svrhe.  Celzus  je tu metodu  primenjivao  za  lečenje  žutice  i  epilepsije.  Avicena je  preporučivao  svim bolesnicima  da

gladuju  tri  do  pet  nedelja.  U  16.  veku  i čuveni  lekar  Paracelzijus  tvrdio  je  da je  apstiniranje od hrane    najbolji  lek  protiv  mnogih  bolesti.

Grčki   filozoli  Platon   i  Sokrat  redovno  su    po  deset  dana bili u stanju bez hrane  da  bi

izoštrili  svoje  intelektualne sposobnosti  i  održali  se  u dobroj

fizičkoj  kondiciji.  Pitagora  je  za  poboljšanje  umnih  sposobnosti,  pre  polaganja   ispita  na  Aleksandrijskom  univerzitetu,  izdržavao bez hrane punih 40  dana.

Mnogi  istraživači su  eksperimentisali sa apstinencijom od hrane

i  otkrili  više  važnih  osobina,  koje  su omogućile  da  se  odredi  njihovo  lekovito  dejstvo.

Ruski   lekari  su u tom istraživanju dali  veliki   doprinos.  Petar  Veniaminov,  profesor  Moskovskog  uni­

verziteta,  u  knjizi  Reč  o  postu  kao  profilaktičkom  sredstvu

protiv  bolesti  izdatoj   1769.  godine,  naveo je:

„Ljudi  slabe  telesne  građe  nalaze  se   u  dobrom  stanju

kad je  reč  o zdravlju  tek  kada,  osetivši  slabost,  malo-pomalo

smanje  svoju   uobičajenu   hranu,   a   u  još   boljem   stanju  su

kada  određeno  vreme,  prema  svojim  mogućnostima,  uopšte

ne  uzimaju  i  sklope  sa  svojim  želucem  neku  vrstu  primirja,

koji  posle  takvog  odmora  dobija  snagu  za  buduću  hranu  a

njenu  probavu  čini  boljom”.

  1. A. Struve,  profesor  Jurjevskog   univerziteta,   1822.

godine   aktivno  je   propagirao   ideju   lekovitog  apstiniranja od hrane,

preporučujući  je  za  lečenje niza bolesti.

  1. G. Spaskij,  profesor  Moskovskog  univerziteta U   članku Uspešno   dejstvo  gladovanja   na    oboljenja   izazvana   prehladom  ,    objavljenom
  2. godine, tvrdio je:

„Gladovanje  je,  samim  tim   što  ograničava   ishranu   i

utiče  na   nju,   izvanredno   sredstvo  za   lečenje   raznih   hro­

ničnih   oboljenja.   Gladovanjem   se   regulišu   mnogi   pore­

mećaji   u  vegetativnom  procesu  organizma”.

U  nekoliko  časopisa   u  periodu od 1887 do 1888.  godine  pojavili  su  se

članci  o  doziranom  gladovanju ekperimentalnog  lekara  iz Alma-Ate, N.  L. Zelanda:  on je opisivao  uticaj  gladovanja  na  životinje  i  na  samog  sebe.

Kokoške,  podvrgnute  povremenom  gladovanju,  posta­

jale  su  teže  i  izdržljivije  od  kokošaka  koje  nisu  gladovale.

Petlovi  su  se  bolje  borili  i  lakše podnosili  hladnoću.

Zelanda  su  na  gladovanje  prinudili  povremeni  jaki  bo­

lovi,  koji  su  ga  mučili  od  ranog  detinjstva  a  sa  godinama

života  postajali  su jači   i  učestaliji.  Pored  toga,  povremeno

ga je obuzimala  i gušila melanholija.  Sa svim tim on  se borio

gladovanjem.  Evo  kako  opisuje  to  stanje:

„Jedan  dan  u  nedelji,  tačnije oko  36  časova,  ništa  nisam

ni jeo,  ni  pio,  i  to je  trajalo  pola  godine.  Kao  što  se  moglo

očekivati,  tih dana bolovi  su se  u početku pojačavali,  a zatim

je  nastalo  vidno  poboljšanje.  Ono  šta  me  je  obradovalo   i

podstaklo   u   mojim   namerama   –  jeste  znatno   poboljšanje

raspoloženja;  svaki  put  drugog  dana  posle  gladovanja  ose-

ćao  sam  se  tako  živahnim   i  punim  nade,  kao   15-godišnji

dečak.  Kada  sam  primetio  da  mi  se

zdravlje  poboljšava  prešao  sam  na  lakši  oblik  uzdržavanja,

odnosno  nisam jeo  ni  pio  do  20-21  čas  uveče,  a  kasnije  do

17-18  časova  i  na  tome sam  se zadržao.  Zahvaljujući   ovoj   vrsti   lečenja

došlo je do  radikalnih  promena  ne  samo  u nervnom  sistemu,

već  su  se  poboljšali   moje   raspoloženje,  probava   i   sastav

krvi.  Zato  sam  ubedjen  da  nijedan  od  priznatih  metoda  lečenja   u  naučnoj

medicini  ne  može  delovati  na  nervni  sistem  čak  ni  sa  polo­

vinom  efekta  kao  apstinencija od hrane.  Pored  toga,  strogo  lečenje je

teško,  a  dani  gladovanja  koje ja  praktikujem,  lakši  su, jer ne

opterećuju  čoveka,  naročito  ako  se  tih  dana  izabere  lagan

posao   koji   je   ujedno   i   zabava   uz   ohrabrujuće   rezultate.

Rezultati  mog  eksperimenta   i   ličnog  pristupa   gladovanju

zaslužuju  pažnju.“

Izuzetan doprinos  nauci   o  gladovanju  dao  je  pro­

fesor  V.  V.  Pašutin  (1902.  godine)  sa  svojim  učenicima.  U

Vojno-medicinskoj  akademiji   Rusije  Pašutin  je  izveo  više

eksperimenata  gladovanja  na  raznim  životinjama.  Rezultat

toga je  spoznaja  fiziološke  suštine  mehanizama  gladovanja.

On je  postavio  osnove  učenja  o  stadijumima  gladovanja,  pa

se  smatra  osnivačem  fiziološke  teorije  gladovanja.  Učenje  o

stadijumima  procesa  gladovanja  omogućilo  mu je  da  utvrdi

da  su  ti  stadijumi  različiti  kod  raznih  životinja   i  da  se  ne

smeju  prekoračivati, jer  se  gladovanje  iz  blagodeti  pretvara

u  nesreću.  Eksperimentima  su  potvrđeni   fiziološki  korisni

rokovi  za  gladovanje,  koji  produžavaju  mladost  i  život.“

  1. A. Suvorin je početkom  tridesetih  godina  XX  veka Proučavao je  indijske,  tibetske,  kineske medicinske  članke  i  knjige,  narodne  medicinske  leksikone   i   knjige  specijalista fiziologa  Zapada.   Suvorin  je  napisao  pod pseudonimom  Alek-sej    Porošin knjige: Izlečenje   gladovanjem   i   hranom,    Lečenje  gladovanjem I Gladovanje    u  praksi.

Posle  građanskog  rata   u   Rusiji   emigrirao  je   u  Jugoslaviju,   na osnovu  lažne prijave

Suvorina  su  uhapsili  i  osudili.  U zatvoru je  primenio  gladovanje.  „Hoću da  se  podmladim  i  obnovim  svoju  snagu  koja  se  postepeno  gubi”  –  objašnjavao je  svoju

odluku.  Tek  tada  su  podaci  o  njemu  dospeli  do  viših  pravnih

instanci  Jugoslavije.  Trideset  petog  dana  gladovanja  Suvo-

rinu  je  pružena  mogućnost  da  se  sam  brani  na  sudu.  On je

dobio  taj  proces  i  produžio je  gladovanje  do  42  dana.  Ljudi

koji  su  bili  sa  Suvorinom  mogli  su  da  posmatraju  ne  samo

proces  gladovanja,  već   i   obnavljanje  njegovog  organizma

posle  gladovanja.  Rezultati  su  bili  zapanjujući.  Čudotvornu

moć   gladovanja   odlučili   su   da   ispitaju   na   sebi   načelnik

zatvora,   njegov   pomoćnik   i   mnogobrojno   osoblje  tamničara.  Neizlečivi  bolesnici  pohrlili  su  Suvorinu  iz  svih krajeva Jugoslavije.  Suvorin  je   počeo   uveliko   da   radi   na   lečenju   gladovanjem.  Vodio je  prepisku  sa  velikim  brojem  čitalaca,  koji

su   se   samostalno   lečili   gladovanjem   od   najraznovrsnijih

oboljenja. Desetine  hiljada  ljudi,   su  gladovali  prema

njegovim  uputstvima  (veći  deo  preko  prepiske).

Suvorina su  pozvali  u  Francusku da tamo  u medicinskoj

praksi  primeni  svoj  metod.  U Francuskoj  je  nastala  odlična  škola  koja  se  bavila  gladovanjem.  Tridesetih   godina  XX  veka  pojavili  su  se  i sledbenici  A.  Suvorina.  Jedan  od  njih  –

  1. R. Zjazulja – lečio je  teške  oblike tuberkuloze  po metodi,

opisanoj   u  knjigama  Suvorina.  On  je  prepisivao  kure  gladovanja  sa  kratkotrajnim  rokovima  uzimanja  hrane  između  kura  gladovanja.  Za jedanaest  meseci  bolesnici  su  gladovali

više  od  sto  dana,   ali   su   se   pri   tom   potpuno   izlečili.  Na

osnovu  iste  metode  Georgij  Aleksandrovič  Vojtovič  izumeo

je  metodu  frakcionog  gladovanja.  U  današnje  vreme  najbolje  praktično  iskustvo  u  lečenju

gladovanjem  u  Rusiji  ima  Jurij  Sergejevič  Nikolajev.  On je

oformio  školu  za  pripremu  specijalista  RDT  (Rasterećavajuća  Dietoterapija).

Apstinenciju od hrane  su  uveliko  praktikovali  takodje doseljenici  iz  Evrope  u  Severnu  Ameriku.  Herbert  Šelton  o  pionirima  u  istraživanju  i  primeni  gladovanja,  piše:

„Tokom  više  od   140  godina  prirodni   fiziolozi  primenjivali  su  gladovanje  kao  sredstvo  za  obnavljanje  zdravlja,  koje  pruža  organizmu  mogućnost  da  se  brzo  izleči  od  bo­

lesti.  Gladovanje je  stvaralačka  snaga,  koja  se  može  iskoristiti   i

usavršavati  redovnim  vežbanjem  tokom  života”.

Jedan   od   osnivača   primene   gladovanja   kao   sredstva

lečenja  u Americi  1877.  godine bio je  Eduard Djui,  američki

lekar  iz  Pensilvanije.  Na  osnovu  vlastitog  iskustva  on  je

došao  do  zaključka  da  ni  alopatski,  ni  homeopatski  lekovi

ne  mogu  pomoći  kod  akutnih  oboljenja  i  da  kod  njih  dolazi

do  gubitka  težine  nezavisno  od  toga  da  li je bolesnik dobro

ili  slabo  hranjen.  Grozničavo  stanje,  u  svakom  slučaju,  pro-

praćeno  je  gubitkom   težine.   S   pojavom   apetita   uvek   se

povezuje vraćanje  snage,  nezavisno od  toga  dali je  bolesnik

uzimao  mnogo  ili  malo  hrane.  Na  takve  misli  podstakao  ga

je  slučaj   pacijentkinje,   koja  je   bolovala  od  teškog  oblika

tifusa.  Ona  tri  nedelje  nije  mogla  da  uzima  nikakvu  hranu,

ali  se  bez  obzira  na  to  oporavljala.  Trideset  petog  dana  kod

nje   se  javio  zadovoljavajući   apetit.   Temperatura   se   normalizovala,  a jezik je  postao  čist.

Taj   slučaj   podstakao  je   doktora   Djuija   da   preporuči

potpuno  uzdržavanje  od  hrane  kod  svih  akutnih  oboljenja  i,

kao  što  se pokazalo,  uvek  s uspehom.  Upravo tako  izlečio je

svog  trogodišnjeg  sina  koji  je  oboleo  od  difterije.

Pomoću  gladovanja  Djui  je  izlečio   i   iznemoglu  ženu,

koja je  patila  od  teškog  oblika  zglobnog  reumatizma.  To-

kom    gladovanja    on   je    posmatrao    nestajanje    bolesti    i

prelazak  bledožute  boje  kože  bolesnice  u  zdravo  rumenilo.

Posle  mesec  dana  ona  je  ustala  iz  postelje  i  sela  u  fotelju.

Četrdeset   šestog   dana   ta   žena  je   bila   u   stanju   da   sama

prošeta  kroz  nekoliko  soba  u  svom  stanu,  bez  obzira  na  to

što je  baš  tog  dana  prvi  put  za  sve  vreme  bolesti  s  velikim

apetitom   pojela   običan   sendvič.   Posle   gladovanja   ona  je

dobila  18  kilograma.

Zagonetku  procesa  gladovanja   E.   Djui  odgonetnuo  je

tek  kada je  u jednom  od  udžbenika  fiziologije  ugledao

tabelu  gubitaka   pojedinih   komponenti   organizma   u

slučaju smrti od gladi

Sva  tkiva  više  ili  manje  stra­

daju  zbog  gladovanja,   isključujući   mozak.   Polazeći   od  te

činjenice,   Djui  je  zaključio  da  su   u   čovečjem  telu  nago­

milane  velike  rezerve  ranije  asimilovanog  hranljivog  mate­

rijala  i  mozak  može  da  koristi  taj  materijal  kada  nedostaje

druga  hrana  ili  kada  su probavne sposobnosti  oslabljene.  Na

taj    način    mozak    čuva   svoju    materijalnu    kompaktnost.

Zahvaljujući  toj   osobini   organizma  čovek  zadržava  umnu

delatnost  čak  i  kada  se  telo  pretvori  u  pravi  skelet.  Otuda

Djui  donosi  zaključke,  koji  se  potkrepljuju  posmatranjima:

da  bi  se  umrlo  od  gladi  potrebni  su  ne  dani,  već  nedelje  i

meseci.   A  to   vreme  znatno  prevazilazi   prosečno   trajanje

akutnih  oboljenja.  Kao  dokaz Djui  navodi  sledeće  činjenice.

Kod jednog  dečaka  jednjak  i  želudac  bili  su  četiri  go­

dine  oštećeni  nagrizajućom  tečnošću,  tako  da  čak  ni  naj-

manja   količina   hrane   ili   tečnosti   nije   mogla   da  dospe   u

želudac.  Dečak je  umro  sedamdeset  petog  dana  gladovanja

pri  potpuno svesnom  stanju  a  njegovo  telo  sastojalo  se samo

od  kostiju,  tetiva  i  tanke  kože.

Jedna  žena  zbog  paralize  mišića  za  gutanje,  prouzro­

kovane   apopleksičnim   udarom   (insultom),   nije  mogla  da

proguta  ni jednu  kap  i  umrla je  tek  posle  četiri  meseca.

Te  činjenice  primorale  su  Djuia  da  drukčije  gleda  na

funkciju  mozga.  On  je  počeo  da  rasuđuje  na  sledeći  način:

od  ranog jutra  do  kasne  večeri  snaga  organizma  sve  vreme

se   smanjuje,   nezavisno  od  toga   koliko  se  hrane   unosi   u

njega.  Samo  san  omogućava  da  se  izgubljena  snaga  ponovo

obnovi.  Hrana  ne  može  da  zameini  san.  Mozak  je,  smatra

Djui,  organ   koji  sam  sebe   hrani,  ali   on  predstavlja  dina-

momašinu   koja  sebe  dopunjava  energijom  za  vreme  sna   i

mirovanja.

Hrana  ne  može  biti  izvor životne  snage  za vreme  dok je

centar  njene obrade  –  mozak  –  paralizovan  bolešću.  A  pošto

procesi   probave   i   asimilacije   hrane   zahtevaju   njeno   ras­

hodovanje,  postaje   jasno  da   hrana  za  vreme  teškog  obo­

ljenja  guši  životnu  energiju   i  ometa  izlečenje  obolelog.   U

organizmu  su  nagomilane  velike  rezerve  hrane  (u  vidu  sala,

mišića  i  drugih  organa  i  tkiva),  koje  su  sasvim  dovoljne  da

za  vreme  bolesti hrane  mozak.  Primoravati  bolesnika  koji  nema

apetit  da jede  znači  pogoršavati  njegovu  bolest.

Eduard  Djui   napisao  je  u predgovoru knjige   o  gladovanju:

„Ova  knjiga  je  istorija  onoga  što  se  odigravalo  u  duši

jednog  lekara  za  vreme  njegovog  profesionalnog  rada.  Po­

čevši   svoju  praksu   u  neznanju,   obavijenom  maglom   me­

dicinskog  sujeverja,  došao  sam  do  čvrstog  ubeđenja  da  sa­

mo  priroda  uz pomoću gladovanja može  lečiti  bolesti.  Glado­

vanje   prikazano   u   ovoj   knjizi   po   mnogim   svojim   odre­

dnicama je revolucionarno.  Ono je  uveliko  ispitano  u  praksi

i   njegova  lekovita  vrednost  je  nesporna.   Svaki   redak  ove

knjige  napisan je  ubeđenjem  da  lekovi  podrivaju  zdravlje  a

uobičajena   ishrana  bolesnika   u  naše  vreme  ne  opravdava

sebe”.

I Lekar   Tajner   (1880.   godine)   nazivao  je   gladovanje

„eliksirom    mladosti”.    Do    gladovanja   Tajner   se    isticao

slabošću   i   bolešljivošću.   Međutim,   kada  je   napunio   52

godine   i  kada  nije   imao  ništa  da  izgubi,  on  je  primenio

40-dnevno   gladovanje   i   oslobodio  se  od  svojih  „krasta”.

Doktor  Adolf  Majer   1901.   godine   napisao  je   knjigu

Lečenje   gladovanjem   –   čudotvorno   lečenje.

On   opisuje   korisno  dejstvo  gladovanja   na   ljudski   organizam   s   pozicija

fiziologije   tog  vremena.   Za  vreme  gladovanja   ljudski   organizam   počinje   da  jede   neprobavljene   ostatke   hrane   i

patološki   nepromenjeno   tkivo,   koji   su   se  zadržali   u   organizmu.   Produkti   raspada   materija   izvlače   se   s   mesta

njihovog  taloženja   i   razlažu:   što  je   u   njima   upotrebljivo

pretvara   se   u   hranljivi   materijal,   a   neupotrebljivo   se

izbacuje.

U  SAD   1911.  godine  izašla  je  knjiga  američkog  pisca

Eptona    Sinklera

Lečenje    gladovanjem, U knjizi autor piše

„Okolnosti   su   bile  takve  da  sam  se  susreo  s  jednom

ženom   čija  je   izuzetna   boja   lica   i   neuobičajeno   zdravlje

padalo  svima  u  oči.  Bio  sam  zapanjen  kada  sam  čuo  daje

pre  10  ili  15  godina  kao  invalid bila  prikovana za  postelju  …

Bolovala  je  od   išijasa   i  akutnog  reumatizma;  patila  je  od

hroničnih  crevnih  oboljenja,  koja  su  lekari  nazivali  akutni

peritonitis,   od   velike   nervne   slabosti,   melanholije,   hro-

ničnog  katara,  koji  uzrokuje  gluvoću.  To je  bila žena  koja je

uspela  da  se jašući  na  konju  popne  na  planinu  Hamilton  u

Kaliforniji    i   pređe   put   od   28   milja   za   vreme  jedne   od

strašnih  oluja   i  kiše,  koje  nikada  ranije  nisam  video!..  Ta

žena  je   u  povratku  jahala  4  dana.  To  je   bio  ključ  njenog

izlečenja:   lečila   se   gladovanjem.   Odricala   se   hrane   na   8

dana  i sve  njene  bolesti  su  nestajale,  kao rukom odnesene…

I   ranije  sam  slušao  o   lečenju  gladovanjem,  ali  ovo  je

bilo  prvi   put  da  sam  se  susreo   s   njim   …   Počeo  sam  da

gladujem.  Gladovanje  mi je  postepeno  prešlo  u  naviku. Pre svega,  imao sam

neuobičajeni  osećaj  mira   i  spokojstva, jer  se  svaki  nerv  u

mom  telu  osećao  kao  mačak  na  peči.  Druga  karakteristična

pojava  bila  je  produžena  aktivnost  uma  –  neprekidno  sam

čitao  i  pisao.  I na kraju, neodoljiva  želja  za  fizičkim  radom.

Ranijih   dana  dugo  sam   peŠačio   i   peo  se  na   planinu,   ali

nevoljno   i   s  osećajem   prinude.   Posle  čišćenja  organizma

gladovanjem,  idem  u  fiskullturnu  salu  i  radim  vežbe,  koje  bi

mi  bukvalno  slomile  kičmu,  s osećajem  zadovoljstva  i zapa­

njujućim  rezultatima.  Mišići  mi  bukvalno  skaču  i  odjednom

otkrivam  u  sebi  mogućnost  da  postanem  atleta.  Uvek  sam

bio   mršav   i   naizgled   bolešljiv, a  sada  imam  tako  dobru  boju  lica”.

Tu je i Herbert  Selton  –  autor j najpopularnijih   knjiga (Sistem   higijene,u   7   tomova, Gladovanje može spasiti vaš život, i  Čovečji život, njegova filozofija i zakoni). Savremena medicina stalno otkriva nove mehanizme blagotvornog uticaja gladovanja na zdravlje i produžavanje čovekovog života.

 

O autoru